Витешка игра Средњег века ,,Обнова највећег српског дела у историји, задужбине цара Душана Силног, манастира Архангела у Призрену’’

Предавањем познатог  архитекте, професора др. Предрага Ристића под називом ,,Обнова највећег српског дела у историји, задужбине цара Душана Силног, манастира Архангела у Призрену’’ званично је и почела прва Недеља витештва.

,,Недеља Витештва посвећена је нашим битним историјским питањима која понављамо, и та тема треба да се понавља док се људи не пробуде и не схвате ко су били наши преци Душан Силни и деспот Стефан Лазаревић. Људи треба да схвате да су тада Београд и Србија били на највишем нивоу племенитости и културе.” рекао је Зоран Мрђеновић, аутор Витез феста, отварајући манифестацију у препуној сали павиљона Цвјета Зузорић.

На почетку свог предавања, проф.др  Ристић желео је да разбије предрасуде да је средњи век мрачно доба, истакнувши да је средњи век био једна велика витешка игра, од које настају све друге игре и да свако велико дело мора почети од неке игре. Говорио је о најстаријој игри на свету, витешкој игри са школским училом коју су људи одавно заборавили, а од које почиње обнављање манастира Светих Архангела. Уз учешће Краљевског Реда Витезова ту игру је и демонстрирао посетиоцима предавања, специјалним укрштањем канапа уз фиксацију дрветом. Управо на тај начин, према његовим речима, старе архитекте су измериле темељ за обнову манастира.

Професор се у свом предавању осврнуо и на судбину српског народа за време Отоманске владавине, о томе како су Турци напали снагу и витешки дух српског народа узевши им манастире и спаливши мошти Светог Саве на Врачару. Један од тих манастира био је и манастир Светих Архангела, задужбина цара Душана. Употребивши камен манастира као мајдан, Турци су сазидали Синан-пашину џамију. Али нетакнути темељ и размере омогућили су рекомпозицију манастира.

,,Не знамо шта губимо и нећемо знати док не обновимо манастир. А када имамо све елементе, знамо свету тајну, имамо мајсторство, можемо да обновимо Свете Архангеле.” Током предавања, професор Ристић  поменуо је и изградњу Саборног храма Јована Владмира у Бару, где је часна трпеза направљена такође ,,Витешком игром”, школским училом.

Завршне речи у предавању професора Пеђе Ристића, говоре о томе како се обнављањем  манастира обезбеђује васкрсење српских невиних жртава : „Обично се праве објекти ради сећања. Једни хвале сећање, једни васкрсење. Велика је разлика. Ми нећемо правити дом сећања, него дом васкрсења. А какав дом ћемо направити за наш народ?  Па највећи или још већи или још бољи. На пуно места се ради на томе да се не заборави, а над заборавом је васкрсење. Заборављање је на овом свету, али постоји и онај свет, а ми верујемо у онај свет.”