Од Свете Тајне до рекомпозиције – Др Предраг Ристић, архитекта – Витез Фест, Стари Двор – среда 8 јун 2016

Стари Двор среда 8 јун 2016.

Пригодом додељивањa златног мача  Новаку Ђоковићу, изведена  је витешка демострација мачевима и концем.

Свој одржани говор по сећању записао Аутор:

Витез Др Предраг Ристић, архитекта.

Фото: прицеза Ксенија Булатовић, архитекта.

Од Свете Тајне до рекомпозиције.

Да ли знате које је српско највеће дело?

Американци када су бомбардовали Немачку и сравнили до земље знали да је највеће немачко дело Келнска катедрала  и њиховом пажњом она је остала неоштећена.

Турци, освајачи, су такође знали које је највеће српско дело тј Свете Арханђеле, Чудо свог времена које су својим „художеством“ далеко намашивале Високе Дечане и баш зато су га срушили до темеља и од њеног дивног оскрнављеног мрамора зазидали Џамију!

Мач не служи само борбу, јер када витез победи он забоде мач у земљу, и тиме означава освојено тло.

Када је Аустријско царство хтело у свом безобзирном продору на исток да збрише српско царство, онда је витез од Лоћенберга (Freiherr Sarkotic von Lovcen племенити Стјепан барон  Саркотић фон Лофћенберг, освајач Ловћена, витез и рушитељ (изворне) капеле Светог Петра Цетињског) порушио капелу на Лоћену и на њеном месту намерио да подигне 16 метара високу скулптуру „Генија“ са забоденим мачем да означи аутријски Гиблар над јадранском пучином. Конкурс за за скулптуру добио је Марко Рашица* (који разлупао чамце веслачког клуба Цар Душан у Дубровнику) из Херцег Новог и његова скулптура се још налази негде у Бечу. Нажалост, када смо победили Аустријанце победничка идеја тог Мача који се сада забада у двор деспота Стефана у ослобођеном тлу које преко Саве и Дунава пуца погледом над панонском пучином (ослобођену Војводину).

У овом истом двору деспота Стефана одиграла се једна друга племенитија игра, то није била игра крвавог мача већ златног мача и пет витеова си одиграли Свету Тајну размеравања четири  угаона камена Светих Арханђела, прво код куле Небојше и затим у Старом двору.

Љубомир Стојановић још у претпрошлом веку у древним повељама прочитао је пет имена мајстора Светих Арханђела. За почетак пошто нам је порушено наше највеће српско дело остало нам је да знамо и запамтимо бар ових пет имена наших витезова: Петроша, Срдана, Војислава, Носа и Војихне,  са златним мачевима а не оних са крвавим као што су Марко и Иван.

Помислимо, зашто баш пет. У чему је та тајна. Тајна је у томе што је то није обична, већ Света Тајна размеравања темеља стара 20.000 година не само у Срба већ у свим народима света, зато што се није само учила од човека до човека већ зато што силази одозгоре од Бога, зато што је то најпростији начин и не може да постоји неки други још простији.

И градитељство има своју Свету Тајну мајстора царицу градње, мајсторицу, у коју се несумња већ слепо верује од чега мора да почне свака градња. Слично, или боље речи исто као што геометрија и математика имају своје право на недоказиве аксиоме на којима граде своје формуле од које почиње свака наука тако и архитектура и има своје право на Свету Тајну.

Проблем је у томе што у посткомунистичко време наша јавност се још није исчупала од оне партијске заклетве „ракршћавање“ са религијом, па се свака тајна сврстава одмах у шарлатанство а обновити неко трајно величанствено дело на основу Свете Тајне је по њима историјски фалсификат. У овом тренутку када се боримо за елементарни опстанак међу народима, сматрамо да не можемо победити злочин, био он геноцид против наших живота, или још више против нашег дела и духа.

Геноцид никада не застарева, зато нам је дозвољено да се превазиђе појам да је једина призната научна метода у обнови порушене архитектуре уопште анастилоза и да без икакве двојбе прихватимо методу РЕКОМПОЗИЦИЈЕ која за сада стидљиво продире код нас ту и тамо. Међутим, университет у Принстону је признаје али  нам супротно диригује како смемо да обнављамо Арханђеле. Једино што тражимо је да оно што је објављено у њиховој капиталној публикацији (Robert Ousterhout, Master Builders of Byzantium 1999.) и што се се сматра за научно у њиховој кући буде слободно да се примени код нас.

Бугари обнављају своју величансвену Плиску, такђе срушену и расутену дао темеља, али јавно овјављују да користе само методу анастилозе иако је јасно да поступају по методи рекомциције.

То значи да ћемо и ми за њима моћи да рекомпонујемо Свете Арханђеле прво тамо где можемо, а то је на нашој слободној територији на највећем српском стратишту на Доњој Градини, јер се храмови Васкрсења подижу на гробовима, а кад се испуни време и на самим темељима у Призрену.

Поговор

Данас се сматра да је „Медијала“ једина наша аутентична савремена сликарска група. Најистакнутији сликари мислиоци у тој групи су можда покојни Леонид Шейка 1932-1970  и Љуба Поповић, који су на својим сликама уписивали и знак Лептира исто као што су стари мастори уписивали своје лептирове на надвратницима или испод стопа темеља.

Питање када ће бити могуће да се обнови наше највеће уметничко архитектонско достигнуће је дубинско, јер су га постављали не само Његош већ и Јован Дучић који је вапио за Арханђелима и спевао у песми „Манастир“ пророчку жељу:

„Кад се из Цариграда врати Цар смели,

И тешки мач спусти у подножје Христа“.