Принцезе – симбол лепоте и корен народа

Принцезу свакако не чине хаљине, круне, накит и балови. То су церемонијалне ствари које су представљале монархе на званичним догађајима и немају никакву праву вредност. Али осим тога, не чине их ни васпитање, знање страних језика, свирање клавира, сликање и плес. Оно што чини принцезу је њена свест да је заштитник свог народа и да јој је једини задатак да све од себе да за своју отаџбину. Сваки њен поступак представља вољу народа, а свака мисао уперена је ка њему.

Кад краљеви, принчеви, витезови и војска оду у рат, тврђавом управља принцеза. Неки би рекли да је она остављена на сигурном, да може мирно да седи и сачека да се битка заврши, док рецимо везе или пише песме. Они не схватају да су њене обавезе од тог момента много веће. Принцеза остаје једини вођа свог народа, једини стуб своје отаџбине. Она не зна да ли ће се вољени вратити из битке, да ли ће поразити окупатора, и вратити се на престо. Она се моли за њих у сваком тренутку, али не може да се препусти бризи и болу. Мора да остане сабрана, јер су све очи краљевства уперене у њу. Ако принцеза поклекне, шта онда очекивати од свих осталих жена? Ако она престане да се бори, изгуби веру, храброст је изда, и одустане од својих, како онда остали грађани могу да се надају победи?

Иста ствар је и у породици. Данас жене раде подједнако као и мушкарци, на пословном плану су исто толико заузете и доносе приходе у кућу. Али кад се врате са посла, не могу да седну и одморе. Чекају их деца, која желе да их мајка загрли, саслуша њихове проблеме и исприча нешто лепо. Мора да буде насмејана, да не покаже ниједну своју бригу и да уноси само радост у кућу. Не сме да покаже слабост, да призна да је уморна и да је боли, већ мора да истрпи све да би дала снагу својој породици. Ако се пожали, муж ће се осећати кривим, покушаће да ради више него што може, болеће га незадовољство његове жене. Деца ће мислити да су они наљутили маму, можда ће и заплакати. Зато она наставља да се смеје. Мора у сваком моменту да даје пример како краљевству, тако и својој породици.

Оно што чини принцезу пре свега јесте брига. Она брине за мужа, децу, војску, народ, краљевство, трврђаву, поседе, приходе, брине чак и за непријатеље. Никад није себе ставила на прво место, нити размишљала о томе шта њој треба. Срећна је само кад су сви око ње задовољни и збринути, јер она не може да се смеје ако само једна особа у њеној близини пати. Не може да остави гладну децу, болесне старце, рањене витезове, спаљена поља, и оде да одспава. Одмориће кад сви буду збринути.

Следећа ствар јесте очување вредности. Принцезина дужност је да сачува све оно због чега њен народ не би постојао. То су народне песме и предања, реликвије, медаље, списи, иконе. Али то су и вредности љубави, правде, доброте и части. Принцеза мора да сачува материјалне ствари у којима се огледа историја отаџбине, али поред тога не сме дозволити да нестану оне вредности које њен народ чине оним што јесте. Шта би остало од нас ако бисмо сачували иконе а изгубили веру? Ако бисмо држали мачеве а остали без храбрости? Имали трофеје без икога ко ће них часно одбранити? Знати све песме и немати коме да их испричамо? Зато принцеза скупља снагу из предмета које су јој оставили преци, а онда ту снагу шири на све људе у околини. Она храбро корача кроз канџе зла, наводећи народ да је следи. Зрачи добротом и искреношћу, због чега деца желе да буду као она. Застане да помогне сваком рањенику, дајући му наду у спасење. Част и достојанство не губи ни кад јој се хаљина поцепа, ципеле испрљају, коса умрси. Чак и онда је лепа, јер је око ње увек сјај слободе који је јачи и од Сунца. Ниједан облак несреће, мржње, патње и смрти не може да опстане испред ње. Нежним покретима и благим речима она га разбије. Јер је принцеза.

Кроз историју смо највише запамтили наше владаре и војсковође. Знамо стотину прича и легенди о њиховим војним стратегијама, мудрим мислима, моћним савезима. Оно о чему се најмање певало јесу српске принцезе. Знамо им имена, видели смо понеки портрет и прочитали какву су хаљину носиле на венчању. Али о њиховој храбрости, доброти, мудрости и способности да владају док то нико није могао, не знамо ништа. То није зато што су биле мање вредне од моћних витезова, или јер нису урадиле ништа вредно помена. О принцезама се не пева јер су живеле скромно, не за себе већ за своје вољене. Нису желеле да им неко запамти име и приповеда о њиховој лепоти, већ само да њихова породица и народ остану сигурни. Нису се наметале на војним састанцима, већ су обилазиле породице и помагале колико су могле. Мислиле су да нису битне оне, већ вредности за које живе. Управо у томе је њихова величина. Запамтите српске принцезе, жене без којих данас не би било Србије.

Аутор: Миљана Павков