Витештво – историја или вечна симболика?

Витез је појам који се први пут појавио у античком Риму и означавао слугу круне. Витезови су били војници који су служили племство, или млађи племићи који су служили краља. Касније се титула почела везивати само за коњанике, који су кроз историју добијали све већи значај у биткама. Оснивањем витешких редова, титула се све више ценила, односно није се витезом називао сваки способан војник, већ су они пажљиво бирани од стране краља. Припадност реду, част ношења његових симбола и позиција на листи, били су знак да је неко најбољи међу најбољима.

Данас витешку титулу углавном додељује монарх онима који су учинили добро за своју државу или човечанство. Развојем модерне војске нестали су храбри коњаници, а развојем модерног друштва почеле су да се цене неке друге професије. Тако су витешке титуле заслужили фудбалски тренер, тенисер, пијаниста, оперски певач… Ко може да процени нечију храброст, оданост, достојанство, доброту? Које то карактеристике чине некога достојним да себе назива витезом? Оставићемо да то монарх процени.

Иако је титула можда изгубила вредност, идеал свакако није. Можда нећете никад бити именовани витезом, али можете да живите витешким животом. Било која титула не може да замени основне вредности које некога чине ратником светлости. Важни су само унутрашњи идеали и морални принципи који вас воде кроз живот.

Велики жупан Властимир никад није именован за витеза, а без њега можда српска држава не би настала, као што се без Карађорђа не би ослободила. Без Лазара не бисмо пружили најславнији отпор окупатору у историји, а без Петра првог бисмо можда нестали. Они нису били витезови по титули, али су били витезови по својим поступцима, принципима, мудрости и животима које су дали за своју отаџбину.

Шта уопште чини витеза? Да ли је то црвени плашт, сјајан штит, велики мач, оштро копље? Или су можда у питању храброст, мудрост, чврсти идеали, доброта, хуманост, несебичност? Чему ордење и сјајни трофеји ако је душа црна? Витеза не чини одело. Њега чини светлост за коју се бори. Њега чини захвалност свих његових сународника за које је спреман да погине. Чине га снага воље, способност расуђивања, поносно стајање испод барјака на последњој линији одбране. То је човек који никад није одустао, није продао, није издао. Остао је веран онима од којих је потекао, где год да се налазио. Никад није прихватио ништа туђе, нити отео оно што му не припада. Срећан је оним што има, неће да граби, краде и превари. Штитиће породицу и народ, шта год стајало наспрам њих. Никад неће пасти на колена.

“Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним”. Светиња је у овом случају славна прошлост наших предака и сјајна будућност наших потомака. Сваког дана бићу витез и штитити ову светињу. И не морам добити титулу. Бићу српски витез који не чини добро због одликовања, већ због светих принципа који су му у генима. Нећу живети у слави и богатству, али ћу живети часно и поносно јер сам дао све од себе да одбраним оно што ми је поверено на чување. И борићу се витешки.

Јер није ствар у историји. Ствар је у вечној симболици.

Аутор: Миљана Павков