СРПСКА БАЈКА НА КАЛЕМЕГДАНУ

”Због поноса јунака

Због славе српског рода

Због среће девојака

И Божијег благослова”

Девојке желе лепе хаљине и погледе дивљења, момци мачеве и херојске титуле. Дечаци желе да виде јунаке из песама, а девојчице да се сликају са принцезама. Родитељи желе да покажу деци неку лепшу стварност која је далеко од свакодневних проблема. Сви ми желимо неку бољу Србију.

Витез фест одржан је 23. и 24. априла на Београдској тврђави и пружио нам је управо ту бајку коју смо желели. Добили смо викенд среће, мира, хероја и правде. Чојство и јунаштво из епских песама огледали су се у младим људима који су одлучили да буду витезови и племкиње. Врбицу и Цвети провели смо на темељима наших предака, учећи наше потомке врлини храбрости.

Хиљаде људи шетало је и посматрало витешке борбе, док су у позадини девојке певале ”Црвен цвете”. Деца су гледала мачевање, док су и сама носила штитове са грбом Немањића. Племкиње су поносно ходале зидинама приказујући достојанство српских дама. Барјактари су мирно стајали испод свог грба који је сијао на априлском сунцу. Није било битно ко сте и одакле долазите, већ само идеја која нас је окупила – враћање витештва у наше животе.

Стреличари су донели своју опрему. Изгледали су као хајдуци пристигли из шуме, тихог корака и брзих покрета. Поставили су мете и са лакоћом их погађали. Сваки посетилац имао је прилику да сам натегне лук и опроба се у овом скоро заборављеном спорту. Осећај је неопсив, тренутак пре него што пустите стрелу је само ваш. Смиреност и добар став су неопходни, али на Витез фесту стреле као да су саме погађале мету. После пар покушаја, успели бисте да остварите циљ и задовољно одшетали даље.

Из далеке Русије стигли су витезови – богатири. Путовали су 17 сати возом до Москве из јужне Самаре да би стигли до Београда. У црвеним одорама, са округлим штитовима и великим мачевима, заузели су Калемегдански травњак. Поред демонстрација технике мачевања и своје јуначке традиције, омогућили су деци да се опробају у борби. Са њима су дошле и племкиње, које су радосно приказивале културу земље из које долазе. Руски наследници Александра Невског и српски наследници Лазара Косовског заједно су показали вредност храбрости и пожртвованости.

Девојчица је узела папирну круну и ставила је на главу. Насмејала се и махнула родитељима, јер је тим простим чином постала принцеза, макар на само један дан. Без обзира на године, знала је шта та круна представља. Знала је да мора да буде весела, достојанствена, нежна и пожртвована. Са круном на глави ходала је усправно, поносним кораком. Као да је хтела да да пример осталима, да и они постану принцезе. Дечак је узео дрвени мач, а у другој руци носио је штит српских владара. Постао је витез, и отрчао да одбрани своју принцезу. Знао је да мора да се бори и заштити своје. Био је спреман да победи.

Девојка је желела да буде принцеза. Одрастање уз бајке научило ју је да треба да чека срећан крај. Хтела је средњовековну хаљину, плес, ватромете и витеза. Онда је ушетала у једну од одаја тврђаве, где је чекао витез. Узео ју је за руку и завртео, а сан из детињтва одједном је заживео. Хаљина се вртела у истом ритму као витезов плашт, осећала се сигурном док га је насмејана гледала. Више се није налазила у Београду и размишљала о свакодневним стварима, већ у заистинској бајци, где све жеље постају стварност.

Ветар је носио звук скоро заборављене мелодије. Господин у оделу седео је и свирао гусле. Каже да оне не дозвољавају да се говоре лажи, већ само истините приче о јуначким делима. Посетиоци су се и сами опробали у свирању – лагано повлачење жице вратило је Филипа Вишњића у Србију. Добили смо прилику да сами певамо о модерним витезовима и борби за слободу.

Коњи су галопирали и били спремни да нас одведу до победе. Победе над злом, тамом, безнађем, заборавом. Носили су ратнике светлости који су имали само један циљ – слободу. Слободу од окова данашњице, од ружних дела, лажи и издаје. Слободу да будемо своји.

Венци од врбе и цвећа које су девојке носиле и звона везана за тробојку били су знак победе. Млади људи нису заборавили своју историју и традицију, већ су желели да буду део ње. Идеали слободе и среће живели су на Витез Фесту и огледали се у сваком осмеху детета које је пожелело да буде јунак. Стајали смо под плаштом деспота Стефана Лазаревића и гледали у небо, знајући да смо урадили нешто велико. Вратили смо витештво у Србију.

”Ништа човека не чини тако срећним као поштено уверење да је дао све од себе” – Михајло Пупин

Аутор: Миљана Павков